Жутa!Тек уз тебе сам сазнао шта значи давати, жртвовати се, одрицати се, понекад трпети. Ти си ми показала шта је то права, безрервна љубав.
Жутa
Наслонио сам образ на влажну њушку. И образ је влажан. Плачем. Измешале се људске и псеће сузе. Исте су. Слане и болне. Уздишемо у истом трену, као да мислимо на исто. А можда и мислимо. Загледао сам се у те топле очи. Да никада не заборавим тај поглед у коме сам први пут угледао душу. А угледао сам је давно. Много давно. Безмало две деценије си мој верни пратилац. Или ја твој? А као да је то сада важно. Исто је. Одлазиш и ја не могу да се помирим са тим…
Сећам се… Да, свега се сећам. Наш први сусрет је био чаробан. Десетогодишњи клинац који је са другарима играо жмурке после школе. Хладан јануар. Сакрио сам се иза чика Бранине шупе. Цоктао од хладноће, а никако да ме нађу. И онда сам те угледао. Чупава, жута лоптица са крупним смеђим очима, налик на очи сестриног плишаног меде. Одмах си ми пришла. Махала репићем и као да си ме молила да те узмем. И узео сам те, а ти си после узела све што сам ти умео и могао дати…
Научила си ме свему. Тек уз тебе сам сазнао шта значи давати, жртвовати се, одрицати се, понекад трпети. Ти си ми показала шта је то права, безрервна љубав. Научила си ме шта је то брига, како се побеђује страх. Сазнао сам шта је понос. Нажалост, сада ми дајеш последњу лекцију. Сада знам шта је дубока туга…
Када сам те донео кући, умотану у свој шал, сатима сам плакао и молио родитеље да останеш са нама. Дечаци не плачу, а ја сам плакао тада, и сада плачем. Дозволили су, али је услов био да будем одличан. Био сам и те, и сваке следеће године. То је био заједнички успех. Много пута сам се одрекао ужине и од тих пара ти куповао кексиће, а ти си ми узвраћала на теби својствен начин. Лизала ми одрана колена кад паднем, вукла санке да бих био најбржи, сакривала прут када је мама била љута на мене и желела да га употреби у васпитне сврхе и подметала леђа да се попнем да дохватим комшијске трешње. Научила си ме да се не љутим на оне које волим и да опростим. Знаш онда, када сам за рођендан добио лопту, па изашао да се похвалим другарима. Прави фудбал, кожни. Био сам пресрећан, нико у улици га није имао сем мене. Прва утакмица. Шутнуо сам, а ти си потрчала и загризла јако. Уплашила си се када је фудбал пукао и схватила да си учинила нешто јако лоше.
Пренеражен сам стајао, а ти си сагнула главу и почела лагано да ми прилазиш. Поглед је говорио: “Извини“. После сам слагао да сам ја пробушио фудбал, па сам и батине добио. Нема везе. Издржао бих још пуно више, само да сада не мораш да одеш.
А сећаш ли се када си појела мамине ципеле? Знаш оне италијанске, скупе, па су те избацили напоље, везали те на ланац и рекли да више не можеш да улазиш у кућу. Ледена новембарска киша, а ја не смем да те пустим унутра. Кућицу ниси имала. Гледао сам те како се сакриваш и склупчаваш испод оголелог ораха, а нисам могао да ти помогнем. Сутрадан сам, у име револта побегао од куће. Наравно да сам се, када је пала ноћ, изгубио у звездарској шуми. Ко зна шта би се догодило да ме ти ниси пронашла. Довела си оца и комшију Стеву до мене. А ја сам чучао у неком блату сав збуњен и уплашен. Од тада, никада више ниси била избачена из куће, а мама је опростила ципеле.
Расли смо заједно. Од дечкића је постао момак, а ти си се претворила у прелепу кују. Људе сам мерио по теби. Чак и девојке. Избегавао оне на које си ти кострешила длаку, а дружио се са онима којима си прилазила. Чак сам и комшиницу извређао када ти је рекла да си џукелетина. Само једном си имала штенце, колико да нам покажеш да умеш да будеш мајка. А онда си избегавала комшијске псе. Као да си сву љубав чувала само за нас. Моје родитеље, сестру и мене.
Своју велику љубав, садашњу супругу сам упознао захваљујући теби. Сећаш се како си јој пришла и гледала је све док ти није дала пола сладоледа, а ја после морао да се извињавам и схватио како моја колегиница са факултета има чаробан осмех. Мој син је проходао држећи се за тебе. Стрпљиво си лежала док ти је увртао уши и вукао те за реп. И њега си, као и мене чувала, бранила и учила.
Хвала ти, Жута моја на свему. Хвала ти што си баш мене изабрала за пријатеља. И опрости што се сада раздвајамо.
Аутор:Наташа Радуловић
