Život započet na groblju
Nazvala sam je MAJKICA, MAJA…
Bila je najtužiji pas koga sam srela. Tužna, nepoverljiva depresivna. Ma srce mi se stezalo svaki put kad sam im nosila hranu. A bila je vlasnički pas, dok nije postala teret i nepoželjan član. Isterana je odbačena….Vraćala se gazdi nekoliko puta, spavala pred kapijom, nadajući se, a on je odbacio jer je planirao da se seli. Ona se više nije uklapala u njegove životne planove. Otišao je iz kraja, a nju skotnu ostavio da se sama snalizi.
Otišla je na obližnje groblje ne bi li tu našla mir i utočište za sebe i bebe koje je trebala da okoti.
Kakva ironija … Tuga… Šest malenih života započetih na groblju. Unapred osuđenih, zapečaćenih… Dva dečaka i 4 devojčice. Našla sam je kad su štenci već počeli da izlaze iz rupe. Saznala sam da je još neki dobri ljudi hrane. Malci dundavi, veseli, mazni…Ona prepuna tuge, ne prilazi čak ni na hranu. Oprezna, pušta mališane da nam prilaze ali motri na njih iz daleka. Prava brižna majka…MAJKICA.. Svakodnevno sam ih obilazila, hranila oglašavala za udomljavanje. Molila sam na sve strane da ih neko uzme. Dva dečaka su našla svoje domove.
Jednog dana, kao i obično krenula sam da i
h nahranim. Zviždim sa pola staze koja vodi do njihove rupe. Očekujem da čujem tanke glasiće kako laju, kefću, da ih ugledam kako trče ka meni…. Ništa, tišina, muk… Stižem do rupe, prazna je, nema ih. Toga sam se plašila od prvog dana. Nekome su zasmetali, zvali su šintere. Odveli su ih. Maju i njene 4 dundavice. Radnici sa groblja su mi rekli da je Maja odvedena na sterilizaciju a štenci u prihvatilište.
h nahranim. Zviždim sa pola staze koja vodi do njihove rupe. Očekujem da čujem tanke glasiće kako laju, kefću, da ih ugledam kako trče ka meni…. Ništa, tišina, muk… Stižem do rupe, prazna je, nema ih. Toga sam se plašila od prvog dana. Nekome su zasmetali, zvali su šintere. Odveli su ih. Maju i njene 4 dundavice. Radnici sa groblja su mi rekli da je Maja odvedena na sterilizaciju a štenci u prihvatilište. I sad kad prolazim kroz groblje sa svojim psima iz jedne rupe se čuje lajanje. Blizu mesta gde su oni bili. Rupa je duboka i mračna i ne vidim da li je to Maja. Ostavljala sam i hranu i čekala da izađe samo da se uverim da li je ona. Nisam uspela da saznam. Tužna priča jednog napuštenog psa… A koliko ih samo ima. Duša zaboli i na samu pomisao… Ljudi ne napuštajte svoje pse.!!!
Autor:Dijana Lazić
